Sirom zatvorenih ociju

Bila je zima.Bila je to najtuznija zima.Sneg je pretio lavinom nevidjenih razmera,Sunca nije bilo ni u najavi,njegovih toplih ociju nije bilo nikuda.I zalud se ta zaljubljena devojka trudila da ih sretne negde.....bile su predaleko.Bile su u drugom gradu,u drugom zivotu...mozda i u drugom srcu.U necijem malom srcu.U njenom srcu su provele vec zavidno vreme,sve se oko nje naviklo na prisustvo tog misterioznog pogleda,te istine sakrivene iza lazi.Iza tisine...

Bila je zima,devojka je lezala u svom velikom,za broj vecem krevetu.Negde je zvrcao alarm,ali ona je vec odavno bila budna.Opet su je budili kosmari,opet je jutro docekala umorna od hodanja i trcanja u buducnost u koju vise nije bila tako sigurna.Mislila je,nikada se nista nece mrdnuti sa te mrtve tacke,ostace isto kao sto reka ostaje ista i u istom koritu tece...vekovima. 

Pa,njena je ljubav bila tako vecna,kao ta reka.Njena je tuga bila rt u reci.Cudno? Ne.....njena je tuga bila kao ostrvo u reci,kao brana.Kocila je nove ljubavi a od stare pravila duboko,sopstveno jezero.Te je noci sanjala njega,sanjala je sve svoje strahove u jednom snu.Sanjala je da odlazi,da vise nema njegovog pogleda i osmeha.Pa,ionako ga vec nije imala...ostala je samo uspomena.

Jutro je pocelo kao i svako drugo.Alarm,kafa,jurnjava i polazak.Bila je umorna a dan jos nije ni poceo.Oblacila se u tisini,tuga je uhvatila.Toga jutra imala je crne misli.Mislila je,brana je pukla.Sve je puklo.San o njemu,o njenom Gospodinu Ljubavi,potpuno je poremetio.Stala je pred ogledalom.Bila je to mlada,jedra zena.Pitome face,skladnog izgleda.Iskrenih ociju, porculanskog tena i prstiju dugih,kao dirke.Imala je to nesto,nesto sto je on voleo.Mahinalno se oblacila.Teget pantalone,bela kosulja,teget sako.Bela esarpa.Na ocima-crni alajner,na obrazima rumenilo boje kajsije,na usnama crveni karmin.Kosa vezana u visoku pundju.Sive cizme do kolena od prevrnute koze,sivi kaput sa ruskim kopcanjem,siva velika torba.Imala je stila.Bila je uzor mladim zenama na poslu.Uvek poslovna,uzdrzana i korektna.Uvek puna razuumevanja.U sebi je prezivljavala emotivni krah zbog daljine koju joj je zivot dao kao prepreku za ljubav.

Gledala je cesto u ljude,sasvim nepoznate na ulici.Toga dana divila se mladoj zeni koja je sa ponosom koracala gradskim ulicama,onako graciozno i lako-potpuno isprskana nepaznjom nekog vozaca.Ali,ona nije dala da joj to pokvari dan.Ostala je nasmejana i gazila ulizom kao kroz svoju bastu.Sigurno je srecna.Sigurno nije dozvolila da joj mala nezgoda pokvari caroban pocetak dana.

Ne secam se svog poslednjeg carobnog pocetka dana.Ah,evo upravo se setih.Bilo je to onda,onog hladnog pocetka proleca.Onde,u maloj sobi ispod malog cebeta.Krili smo se od hladnog jutra.Grlio je me je,stiteci me od zime. Bilo mi je sve magija,iako je magija bila samo nasa ljubav.Vrcam se u realnost.Nema te.I mozda se vise nikada neces vratiti.

Dan je odmicao,sneg je padao,san o tebi bio mi je pred ocima.Ne mogu vise da se borim...okrecem tvoj broj.U grlu knedla,u ocima suze.Ne javljas se....Opet prolazim kroz isto.Idemo dalje....

Sve je stajalo u vazduhu.Telefon zapista.Poruka.On.Moj Gospodin Ljubavi.

-Cekas me?Jer,ja sam tu kod tebe,jos malo....

-Ne cekam te.Imam obaveza.

-Ok,ako tako zelis!

Bilo mi je tesko....ali,morala sam tako.Dosao je kraj radnom vremenu i krenula sam ka svojoj pecini gde cu da vidam rane.Ka svome domu.Isred vrata me je cekalo malo iznenadjenje,nesto sto nisam ocekivala uopte.Ugledala sam njega.Sa onim istim osmehom i pogledom.U meni se sve polomilo.Nisam mogla da govorim.Pala sam mu u zagrljaj,prvo se smejala onda plakala,zatim cutala....nisam znala sta da te pitam.Znala sam da ako se vratis meni,da ce to biti zauvek.Jer,pustila sam te da biras.I izabrao si...

Posle svega,citam ti sa lica sve tvoje zelje i misli.Ne moras nista da mi kazes.Od ove noci,znam da nas vezuje neka magija i da ce ona trajati dok trajemo i mi.Zauvek.Samo me zagrli...i dobro je.Uvek cemo imati jedno drugo.

Bila je to noc bez reci,bez obecanja.Samo strast,ljubav....i razumevanje.Nemusti jezik.Jezik ljudi koji se beskrajno vole.

I dozivela sam svoje carobno jutro.

Onog dana kada sam mislila da vise nema nicega.Kada sam mislila da je sve puklo.Da se rasparcalo u sitne komade.Ono se kao ptica Fenix podiglo iz pepela i uspravilo u svom najboljem izdanju.U najsvetlijem...Jer od tada,sve je istorija.Mit.Prica koju nasi zajednicki prijatelji pominju....Kojoj se dive.

Od te noci,ja verujem u nevoguce!